Lingvisti, poliglote i monoglote

O jecima

Studiranje jezika je privilegija. Kada analizirate jezik i svakodnevni govor, počinjete da shvatate da postoji zapanjujuća količina čuda u ovom sistemu koje uzimamo zdravo za gotovo.

Posao lingvista je očigledan, oni ispituju jezik i došli su do mnogih odgovora koji su zauvek promenili način na koji čovečanstvo razume jezik i ljudsku prirodu.

Da li svi govorimo istim jezikom?

Jedno od glavih otkrića moderne lingvistike se nalazi u činjenici da nam je ona (lingvistika) otvorila oči da svi jezici sveta koji se govore su slični u raznim aspektima; ti jezici ispoljavaju isti obrazac, prate ista pravila, uče se na identičan način, a razlike su samo površne. Pa u tom smislu, mi svi govorimo jedan jezik. Ovu tematiku je obradio Čomski kao odličnu metaforu u odličnoj knjizi koju je nazvao „Jezik i um“, u kojoj on navodi da ako bi neki marsovski naučnik, sa drugačijom vrstom inteligencije, proučavao zemaljske jezike, zaključio bi da su svi ti jezici dijalekti jednog jezika. Oni uključuju „univerzalnu gramatiku“ koja odražava umreženu, povezanu, genetski određenu lingvističku meru svojstvenu ljudskom mozgu. Da bi se pokazalo da je ovo zaista slučaj, mnoge teorije su ispunile ogromnu bazu dokaza iz topološki različitih jezika.

PROČITAJTE JOŠ... Zanimljivosti o engleskom jeziku

Ako uzmete dete koje je rođeno u Kini i odvedete ga u Saudijsku Arabiju, dete će odrasti govoreći arapski. Ovakvi primeri se smatraju kao najbolji dokaz i potvrda navedene teorije. A šta nam to govori? Kazuje nam da je ljudsko dete „programirano“ da nauči bilo koji jezik i da su svi ljudski jezici, u ovom slučaju mandarinski i arapski, fundamentalno isti, jer da nisu, zadatak deteta da nauči bilo koji jezik bio bi nemoguć. Ova pretpostavka ima ogromne implikacije, od kojih je najveća da svih 7000 ljudskih jezika ima isti izvor i da je svaki jezik koji se danas govori potekao od istog pra-pra -... prajezika, prvog jezika homo sapiensa. Još jedna pretpostavka bi bila da ako bi Marsovac proleteo pored naše planete čuo bi japanski i ojibwe, kao što mi čujemo britanski i američki engleski.

Promene jezika su prirodne

Ljudi se mnogo plaše i bore protiv promene jezika, međutim lingvisti znaju da prirodna promena jezika nije loša po jezik. Promene se dešavaju u raznim poljima jezika, na primer usvajaju se pozajmljenice iz drugih jezika, gube se konjugacije, padeži, rodovi, određeni i neodređeni članovi, neki zvukovi i glasovi itd. Ovo se dešava u svim jezicima i ne treba da nas brine. Za lingviste, promene su interesantan fenomen koji se treba proučavati. A za neke je to dokaz propadanja jezika, kraj civilizovane kulture i početak izumiranja pravilnog izražavanja. Ali jezici se stalno menjaju i to svakako ne predstvalja način na koji oni umiru.

Previše ljudi se plaši promena jezika. Mnogi ljudi misle da u koliko ne pokušamo da nametnemo pravilno izražavanja i način govora, od pisanja preko izgovora do izbora reči, da ćemo svi da uronimo u neku vrstu anarhije ili neki drugi oblik nesreće. To je nije istina. Jezik se konstantno razvija, pa čak i ona politička i kulturna elita koja tvrdi da ga koristi pravilno i sama ne uspeva da drži korak sa promenama. Društva dostižu vrh i padaju na dno, ali to sigurno nije zato što ljudi govore „mi bi“ umesto „mi bismo“.

Ne postoji loša gramatika

Jedna od stvari koju treba da znate kad počnete da učite jezik jeste da shvatite koliko nema smisla tvrdnja da postoji loša gramatika. Lingvisti znaju da svi dijalekti, čak i oni koje ljudi smatraju da imaju „lošu gramatiku“, su potpuno formirani i vezani za pravila kao i svaki drugi jezik. Za nekog ko koristi prizrensko-timočki ili kosovsko-resavski dijalekat u govoru ne možemo reći da je neznalica i da nije naučio gramatička pravila u školi ili da govori „blesavo“. Takve osobe prate drugačiji skup pravila koja su konzistentna unutar datog dijalekta. Ponekad lingvistička složenost jezika društava koje nazivamo siromašnim i podređenim i njihovu gramatiku smatramo lošom, prevazilazi složenost modernog jezika privilegovanog društva.

Postoje jednojezični lingvisti

Ovo se nikada ne može dovoljno naglasiti. Biti lingvista ne znači biti i poligota i to se nikako ne treba izjednačavati. Istina je da lingvisti proučavaju sve jezike, ali to ne znači da su ikada pokušali da ih nauče, da ih znaju ili da se bave učenjem jezika. Proučavaju ih samo toliko da mogu da testiraju hipoteze u vezi sa tim kako jezik funkcioniše. Lingvisti znaju da postoje jednojezični lingvisti, lingvisti koji govore samo jedan jezik, uz to postoje i lingvisti koji preporučuju drugima da ne uče druge jezike. Dakle, ljudi treba da prestanu da koriste reči „lingvista“, „poliglota“ i „ljubitelj jezika“ kao sinonime. Najsigurniji način da iznervirate lingvistu je da ga pitate: „ A koliko jezika ti govoriš?“

Jezik je fraktal

Lingvistima je poznato da ne možete ni na koji način u potpunosti opisati jezik. Čini se da je nemoguće proizvesti dovoljno pravila da bi se u potpunosti opisao bilo koji prirodni jezik. Uvek se otkrije da postoje pravi i valjani izrazi koje vaša pravila zabranjuju i ne podržavaju, i nevažeći izrazi koje vaša pravila podržavaju. (Na ovakve primere mislimo kada kažemo da gramatika svakog jezika ima propuste i izuzetke izuzetaka). Naravno, mogu se napisati nova pravila koja pokrivaju te izuzetke, ali timovi lingvista su proveli decenije na ovom problemu bez uspeha da zatvore sve rupe, bez obzira na to što su napisali desetine hiljada novih pravila. Ovo je jedan od razloga zašto je lingvistima teško da shvate ozbiljno recepte za gramatiku. Znamo da nijedan opis gramatike koji je toliko mali da se uklopi u jedan tom, ne može biti ništa više od skupa smernica.

Monogloti mogu postati poliglote

Lingvisti znaju da svako ko govori jedan jezik može naučiti i neki drugi ukoliko to želi. Matematika koja se krije iza jezika (na primer „Teorija automata“ i „Hijerarhija jezika“ Čomskog) ukazuje na to da je potrebna neverovatna količina inteligencije da bi se postao poliglota. Što više pručavamo računsku lingvistiku i teoriju automata, to više razumemo.

Najjednostavnija teoretska mašina koja bi mogla precizo da analizira ljudski jezik i mapu značenja, bila bi i previše kompleksna. Iznenađujuća je činjenica koja ukazuje na to da količina složenosti koju treba da dodamo da bi se ubacio drugi jezik je zanemarljiva. Drugim rečima, ne postoji stvarna razlika u inteligeniciji da bi se od monoglota postao poliglota. Opažene razlike imaju više veze sa učenjem kod odraslih osoba u odnosu na decu u „kritičnom“ periodu, i sa uživanjem i voljom za učenjem.