Onlajn prevodioci

Da li mašine mogu biti bolji prevodioci od ljudi?

Bez obzira na velike napretke u svetu tehnologije, shvatanje načina na koji ljudski mozak funkcioniše i dalje je veoma teško. Iako je preporučljivije da se za poslovne i sudske prevode kontaktiraju prevodilačke agencije, mnogi pribegavaju korišćenju veštačke inteligencije. Mašine i onlajn prevodioci su se razvili do te mere, da učenici uglavnom koriste gugltranslejt za svoje domaće zadatke iz stranog jezika. U poslednjih par godina, mašine-prevodioci su postale tačnije tako što programi „uče“ više o značenju reči i njihovom sadržaju, mada nije evidentno da li će mašine moći dazamene ljude kada je reč o prevođenju. Zašto?

Mašine ne spoznaju kulturu

Za sada ne postoji način na koji možete da programirate mašinu da razume kulturu i kulturalne razlike. Različite kulture u svetu imaju različite leksičke stavke koje su jedinstvene za specifične kulture. Mašine nisu dovoljno složene da razumeju ili prepoznaju idiome, sleng pa čak i neka imena. S druge strane, obučeni prevodioci imaju dovoljno znanja oba jezika da mogu da prevedu sleng ili idiome i nađu odgovarajuću zamenu za jezik na koji prevode.

PROČITAJTE JOŠ... 19 razloga za učenje stranih jezika

Takođe, u nekim državama i kulturama jedna reč označava jedan pojam, dok u drugim kulturama ista ta reč znači nešto sasvim drugačije. Uz to,razičiti ljudi imaju različite akcente, što znači da je njihov izgovor i dikcija drugačija iako se radi o istoj reči. Prema tome, samo ljudski prevodilac će znati razliku, a mašina će direktno prevesti sa jednog jezika na drugi.

Mašine ne povezuju reči i značenja

U raznim jezicima postoje reči sa dvojnim značenjem (kao što su u srpskom kosa i kosa).Takve reči mogu biti značajan problem za mašine-prevodioce, jer moraju biti izvučene iz konteksta kako bi im se odredilo pravo značenje, a to mogu uraditi samo ljudi.

Jezik se stalno razvija

U zavisnosti od dijalekta, stalno se razvijaju nove fraze i lokalizmi, zato mašine nisu u stanju da ih „nauče“ istom brzinom kao i ljudi. Da bi se mašin programirala, potrebno je dosta vremena, dok ljudi gotovo odmah upijaju nove reči i izraze. Ukoliko mašini „date“ više sinonima za istu reč, moguće je da prevod nikada nećete dobiti, jer će mašina pokušavati da nađe najbolje moguće rešenje prevoda. A pravo pitanje je: „Šta ako ne postoji odgovarajuća fraza koju mašina može da iskoristi“?

Mašine ne prepoznaju stil i ton

Svaki pisani dokoument ima svoj jedinstven stil pisanja, mogu biti smešni, poetski ili birokratski, ali bi to mašini promaklo, tako da bi samo ljudski prevodilac mogao naći odgovarajući način da ga prevede bez da dokument izgubi na značenju.
Kako koristiti mašine prevodioce?

Automatsko prevođenje nije skroz neefektivno. Na primer, mašine su idealne za prevođenje kratkih poruka koje nisu zvanične. Čak ni „Gugl“ ne koristi svoje porevodioce mašine ako se radi o zvaničnim dokumentima, pa preporučuju i drugim firmama da ih izbegavaju kako firma ne bi izgladala amaterski i neprofesionalno uređena.

Na kraju za pokretanje svake mašine, neophodan je čovek. Složenost svakog jezika samo čovek može da razume. Što bi značilo da se mašine razvijaju kao pomoć čoveku pri prevođenju, a ne kako bi služile za potpuno prevođenje nekog dokumenta.

Mašine koje prevode - nastanak i istorija

Mašine koje prevode spadaju u pod - oblast računarske lingvistike koja istražuje upotrebu softvera za prevođenje teksta očo govora sa jednog „prirodnog“ jezika na drugi, mada se u novije vreme mogu naći i mašine koje prevode veštačke jezike poput Esperanta. Iako se smatralo da mašine ne mogu prevoditi jezike tačno i smisaono kao ljudi, kompjuterski sistemi su se drastično poboljšali u „razumevanju“ kompleksnih struktura i prirode jezika. Pre samo šezdesetak godina ovakve mašine su bile fantazija za mnoge naučnike, sve dok se konačno 1950ih ova „mašta“ nije realizovala. Mašinski prevod postao je stvarnost u istraživanju.

Rana istorija

1930-ih godina pojavili su se prvi patenti za mašine prevodioce koji su se bazirali na dvojezičnom rečniku i korišćenju papirnih rolni. Nakon toga, 1950. Godine, ruski nastavnik je predložio detaljniji plan izgradnje mašine. U tu mašinu su bili uključeni i dvojezični rečnici i metod koji se bavio gramatičkim pravilima među jezicima, a bazirao se na esperantu. Sistem je obuhvatao tri faze; prvi segment je podrazumevao da maternji govornika jezika sa kog se prevodilo da organizuje reči po njihovim logičkim formama i sintaksičkim funkcijama, zatim u drugoj fazi se zahtevalo da mašina prevede te reči na ciljni jezik, a u trećoj fazi je maternji govornik imao za zadatak da normalizuje prevod, odnosno da preformuliše rečenicu da bude u skladu i duhu sa jezikom na koji se prevodilo.

Rana istorija mašinskog prevođenja vezuje se za 1949. godinu kada je Voren Viver iz “Rokfeler” fondacije počeo praviti kombinovanu mašinu koja obrađuje kod i prirodni jezik. Bazirana je na teoriji informacija koja je bila uspešna u dekodovanju tokom Drugog svetskog rata. Predstavlja pionir koncepta računarskog prevoda, a detaljnije o njoj se može pročitati u Viverovom „Memorandumu o prevođenju“. Zapanjujuća je činjenica da nije prošlo mnogo vremena od te, prve „prave“ mašine za prevođenje pre nego što su počeli projekti za računarsko prevođenje. Jedan od takvih projekata je pokrenuo istraživački tim „Džordžtauna- IBM eksperiment“ koji je 1954. godine demonstrirao mašinu koja je mogla prevesti 250 reči i 49 specijalno odabranih rečenica sa ruskog na engleski jezik. Polja pokrivena ovom mašinom bila su uglavnom o hemiji i nauci.

Rani sistemi

Rani sistemi su se koristili dvojezičnim rečnicima i ručno kodovanih pravila koja su se odnosila na utvrđivanje reda reči u rečenici u završnom prevodu za koji se smatrao za previše restriktivan i ograničavajući za lingvistiku tog vremena. Na primer, lingvistika u opštem smilu i transformaciona gramatika su korišćene za poboljšanje kvaliteta prevoda. Bez obzira na to što su krajnji rezultati prevoda bili generalno loši, ovakve mašine su zadovoljavale potrebe svojih korisnika i klijenata što se tiče brzine prevoda.

Krajem pedesetih godina prošlog veka, američka vlada je zatražila da se pregledaju mašine prevodioci sa ciljem da se procene na kom stepenu je moguće da se ostvari automatski prevod koji je uz to i visokog kvaliteta. Međutim, došlo se do zaključka da postoji problem semantičke, tj. značenjske, dvosmislenosti koje ljudi lako razumeju, ali mašine ne. U to vreme, taj problem dvosmislenosti se mogao rešiti samo pisanjem izvornih tekstova specifično za mašine prevodioce i kontrolisanjem jezika koji u svom rečniku podrazumeva da svaka reč ima samo jedno tačno i specifično značenje.

Kasniji periodi

Istraživanja iz šezdesetih godina prošlog veka u Sovjetskom Savezu i Sjedinjenim Američkim Državama koncentrisana su ugavnom na rusko - engleski jezik i prevode. Predmeti prevoda su uglavom naučni tekstovi i tehnički dokumenti, kao što su članci iz naučnih časopisa. Grubi i približni prevodi bili su dovoljni da bi se shatila glavna ideja i poenta članka. U koliko je članak bio klasifikovan kao poverljiv, slali su ga prevodiocima, ne mašinama. Tada se mislilo da su mašine na dobrom putu da reše mnoge probleme koji su se ticali barijera u komunikaciji, a mnogi prevodioci su se plašili gubitka posla. Međutim, prepreka na tom putu i pre nego što se dostigao vrhunac prevođenja bile su jezičke nijanse koje kompjuteri jednostavno nisu mogli da razreše.

Veliki udarac za mašinsko prevođenje desio se 1966. godine kada je američka vlada zatražila ALPAC-ov izveštaj o napredovanju koji je bio skroman uprkos značajnim ulaganjima. Izveštaj se sastojao od zaključaka koji su potvrdili da su mašine skuplje, manje tačne i sporije od pravih prevodilaca, i da uprkos troškovima, mašine prevodioci neće dostići kvalitet prevodilaca u skorije vreme.

Nisu svi imali viđenje poput ALPAC-a. S druge strane se nalazila kanadski METEO sistem koji je prevodio vremensku prognozu i ostale meteorološke izveštaje sa engleskog na francuski jezik. To je bio jednostavan program koji je bio u mogućnost da prevede 80 000 reči dnevno. Koristio se sve do ranih 2000-ih kada je sistem zahtevao unapređenje.
Od 1980ih su naučnici pokušavali da razviju mašinu koja će prevoditi jezik prevazilazeći prepreke u nijansama među jezicima i govornoj komunikaciji. Ali je sistem uvek doživljavao isti problem kada je pokušano da se tekst prevede na drugi jezik bez da se izgubi na smislu i značenju.

21. vek – automatsko prevođenje govora

U polju kompjuterskog prevođenja u poslednjih nekoliko godina došlo je do velikih promena. Trenutno se vrši veliki broj istraživanja o statističkim postupcima kompjuterskog prevđenja i prevođenja koje se zasniva na primerima. Što se tiče oblasti koja prevodi govor, istraživanja se fokusiraju na prelazak sa sistema ograničenih domena na sistem neograničenih domena. U različitim istraživačkim projektima u Evropi i SAD razvijena su rešenja za automatsko prevođenje govora i prenošenja vesti i televizijskih emisija. U tim slučajevima, domen sadržaja više nije ograničen na bilo koju posebnu oblast, već prevodi pokrivaju različite teme. Razvija se i francusko-nemači projekat koji istražuje mogućnost korišćenja kompjuterskih prevoda za višejezični internet. Projekat ne teži samo prevodu web stranica, već i videa i audio zapisa na internetu.